Za moj termin nagađalo se od Svetog Jovana do Božića… Na kraju sam ja bila ta koja je doktorki koja mi je vodila trudnoću ustvari nametnula datum (ono računanje minus 3 meseca plus 7 dana) što je bilo ustvari 8. januar (mada mi je menstrualni kalendar pokazivao Badnji dan). Sve u svemu, NI JEDAN od tih datuma :). 14-og januara sam morala da dođem u porodilište Betanija na prijem (do tamo sam plakala), neki mlađi doktor je obavio pregled i rekao da ostajem, da sam otvorena 4 cm, da će to biti jedan lak, normalan porođaj, da se sve namestilo kako treba… Presvukla sam se, mužu i sestri dala stvari i uputila se ka sobi. Tamo sam bila sa 3 devojke. Jedna od njih moja drugarica iz srednje škole, druga tu leži već danima zbog neke alergije i treća koja se treći put porađa i ima veću frku nego mi (valjda jer je znala šta je čeka. :) Popila sam ricinus, ali nikakvo dejstvo na stimulaciju porođaja, samo dodatna muka al’ ajd’. Pre spavanja rečeno nam je da nas bude u 5:40, obavimo klizmu, tuširanje i pravac porođaj! Međutim, ujutru posle klizme i tuširanja sestra nas je obavestila da je gore gužva, da ne znaju kad ćemo doći na red (jer je ponedeljak!?), ali da će biti sigurno do 14h. I ja legla da spavam…Ne znam odakle mi toliko spokoja – znam koji sam strah imala.

Oko pola 10 me trgne iz sna sestra koja je vriskala moje prezime i pitala HOĆEŠ LI DA SE PORAĐAŠ? Ustala sam, krenula da se pakujem, sva sam se tresla! Usput do lifta, uspela sam da nazovem muža, da mu kažem da sam krenula na porođaj, a knedla u grlu veličine lubenice.

Priključili me na indukciju u 10h i agonija je počela! Najpre sam bila istraumirana od faca žena između kojih sam legla. Ova desno od mene je bila indukovana već 12-i sat, a ovoj levo od mene krenuo porođaj. Došao je doktor i probušio mi vodenjak, a zatim i anesteziolog koji je sa mnom porazgovarao i utvrdio da imam sve uslove za dobijanje epidurala. I premestih se u porođajni boks. I dalje otvorena 4 cm, dobih epidural u 12:45, srećna sa osmehom na licu i mislima kako će sve bezbolno da protekne. Nakon 2 sata i bolnog pregleda, ja sam i dalje bila otvorena toliko. Nova doza epidurala, opet prošlo neko vreme, ja se i dalje ne otvaram ali osećam kontrakcije – ne jake, ali iritantne. Moj anesteziolog se više nije pojavljivao. Samo neka žena koja mi je 2 puta u venu krljala neki koktel, šta li je, od kog sam čak dva puta zaspala, da bi posle novog pregleda doktorka bukvalno naredila da mi sestra poveća dozu sa 5 na 10 jedinica, zabranila doziranje epidurala, jer je beba dugo u kanalu, a meni epidural usporio porođaj. Tad je bilo već otprilike 17h, više i ne znam, znam samo da su počeli stravični bolovi proizvedeni indukcijom, da su bili česti i nesnosni… Ja sama u porođajnom boksu, napolju pada sneg, u sebi izgovaram molitvu po ne znam koji put i molim Boga samo da više počne! Ili da se završi – sve jedno. Doktori, sestre, babice, spremačice prolaze pored mene, ja dišem i s vremena na vreme zamolim da mi nakvase gazu jer su mi usta presuva!
I onda, oko 19h počinju naponi. Ja i dalje sama, osećam da se nešto dešava, drugačije, da, baš kao stravičan nagon na kakenje. Iiiii konačno ulazi doktor, brat, čovek, šta li je, otkriva me i promrmlja sestri koja je ušla sa njim nešto u fazonu “Počelo je” (valjda je i ušao jer je razlikovao moje vrištanje sa disanjem od ovog napinjanja, sa prizvukom režanja, juuu).
Za par trenutaka u boksu ih je bilo 10-ak (ne znam kad su se okupili), svi gledaju u moje međunožje, ja napinjem ali još ništa. Babica mi kaže “Mi odosmo da porodimo jednu ženu. Kod tebe neće još, napinji” :) Ne znam da li mi je ovo smešno ?!

Vratiše se oni, ja vezana, ali skroz pribrana, sve ih slušam i kroz 3 jaka napona (posle dobijanja nečega u venu), uz pomoć doktora koji mi se najahao na stomak, u 19:14 rodim Nikolu. :)

Malac težak 3890 gr (mada sam ubeđena da je babica rekla 3980 gr, a oni na papiru samo permutovali), dugačak 50 cm.
Imala sam epiziotomiju, pri porođaju je nisam osetila, kao ni šivenje, obzirom da sam dobila dozu anestezije u braunilu. A neverovatna stvar da sam veće olakšanje osetila kada mi je izašla posteljica, nego beba. :)

Naredna 2 sata, kao što je i procedura, ostala sam da ležim, dok je beba bila preko puta mene i plakala s vremena na vreme. Javila sam se mojima, jedva sam pričala, ali sam bila srećna što se sve završilo i samo sam mislila “Sledećeg puta ili carski ili ga neće biti”.
Prošlo je 2,5 meseca, ne znam da li isto razmišljam, ali me jako zanima kako će izgledati moja sledeća beba. :)

Ostavite komentar