Termin mi je bio 25. decembra i do tada nije bilo kontrakcija na CTG-u. Ali već sutradan ujutru oko 6 kreću nepravilne kontrakcije. Oko 11h sam završila pregled i CTG, bila sam otvorena 1cm. Doktorica mi je rekla da se javim u 2 popodne u porodilište. Kod kuće sam se istuširala, izdepilirala, jela i pripremila torbu, a sve vreme sam imala slabe nepravilne kontrakcije. U porodilištu Betanija u 2 popodne mi je doktorica rekla da se neću poroditi još dva dana jer mi je ovo prvo dete i da su kontrakcije slabe. Bila sam otvorena 1 cm i dalje. Otišla sam kući i trpela sam kontrakcije celo popodne, a one su postajale češće, jače i pravilnije. Malo sam ležala, malo sedela, malo me muž masirao, malo se tuširala, pila, jela, odgledala 4 epizode serije kako bih skrenula misli sa kontrakcija i sve vreme disala pravilno u toku kontrakcija, baš onako kako su nas u školi za trudnice učili. Između epizoda serije sam spavala po pola sata. Disanje zaista pomaže. Nisam želela da odem u porodilište prerano da mi ne bi dali indukciju, želela sam da sve bude prirodno i da mi ne poremete ovaj prirodni fiziološki proces.

Negde oko 1 posle ponoći shvatam da su kontrakcije pravilne, na svakih 4-5 minuta i da su vrlo jake. Nisam mogla da pričam dok imam kontrakcije, samo sam brzo disala. Između dve kontrakcije sam bukvalno mogla sve, smejala se sa mužem, pričala, oblačila se… Onda sam imala napad drhtavice koju sam uspela da zaustavim promenom temperature tela, tuširanjem. I nakon toga krećemo u porodilište jer jutro ne mogu da dočekam. U prijemnoj ambulanti sam bila sat vremena, uradili su mi pregled i otvorena sam bila 4 cm. Beba je bila poprilično već nisko. I onda oko 2 odlazim na klizmu. Depilacija nije bila potrebna jer sam ja sve to obavila kod kuće. Dva sata sam bila na klizmi i sve vreme imam kontrakcije na 4 minuta, a trajale su po minut. Uglavnom sam stojala sa idejom da se beba što više spusti u porođajni kanal i namesti. Tada mi je ispao sluzni čep. Odveli su me u sobu pre porođajne sale za pregled i uradili CTG. U tom momentu sam imala neki odbrambeni stav, instinktivno sam rukama krenula da skinem CTG aparat sa mene, pa su me smirili. Doktor je odmah nakon toga probušio vodenjak. Od tog momenta gubim svaki trag kontrakcijama, nisam znala jel ih ima ili ne. Tu su izgleda krenuli naponi i adrenalin me toliko lupio da ja ništa nisam više osećala. I odmah su me podigli i odveli u porođajnu salu. U toj sobi pre porođajne sale sam ukupno bila možda 15 minuta. Pomagali su mi da se popnem na sto, nameštaju me, govore mi gde su ručke… Ja se sećam da me je sve nerviralo i da sam bila jako nervozna i besna. Ali namestila sam se nekako i prihvatam da je to kraj i da će uskoro sve biti gotovo. Govorili su mi da podignem glavu i da guram na kontrakciju. A ja nisam znala kada je kontrakcija, ne osećam je. Bol koji se oseća je u tom momentu kao neka mešavina besa, nervoze, borbe, napetosti, a nešto treba da uradiš. Gurala sam barem 10 puta ali se ništa nije dešavalo, nisu bili zadovoljni mojim guranjem. Doktor mi je pritisao malo stomak ali ni to me uopšt enije bolelo, niti sam to osetila. Tada sam se malo pogubila, nisam znala više jel da guram ili ne. Ljubazna babica mi se obratila da se skoncentrišem. I onda su mi pustili u venu neku stimulaciju, i onda sam tri puta gurala i to je bilo to. Videla sam bebu, bol uopšte nisam osećala, napetost je u tom momentu potpuno nestala. Bebu čiste i stavljaju je na grudi. U 4:13 ujutru sam prvi put videla moju Martu, bila je čak 500 grama veća nego sa poslednjeg ultrazvuka koji je rađen tog jutra (3900 grama i 51 cm). U 5 ujutru su završili šivenje jer su me malo isekli što nisam uopšte skapirala u toku porođaja. Šivenje i čišćenje sam poprilično osetila i jedva sam čekala da se završi.

I onda su me pokrili i ostavili na stolu dva sata, to je standardan protokol. Beba je bila preko puta i slušala sam je kako gunđa, nije plakala. Bilo je rano jutro i svi porođaji završeni, jutarnja tišina. Sve žene leže po salama, samo se poneka beba čuje. U 6 je smena medicinskog osoblja. Čujem ih kako pričaju da je bilo čak 48 porođaja u prethodna 24h. Taj momenat mi je bio nekako poseban i bila sam jako srećna i uzbuđena. Ispalo je onako kako sam želela, skroz prirodno, istrajala sam u tome. Doktor sa prijema je došao, javio mi se. Telefonirala sam, zvala mamu i muža. Slala im slike bebe. Oko 7 su me prebacili u sobu.

Mene su konkretno bolele kontrakcije i bila sam vrlo sabrana i koncentrisala sam se na disanje. Disanje jako pomaže. Nakon pucanja vodenjaka mi je sve bilo instinkt, borba, volja, nervoza, ne znam kako bih to opisala. Bitno je biti sabran.

Ostavite komentar